Zašto je teško tražiti pomoć? Šta nas sprečava da krenemo na psihoterapiju
Postoje trenuci kada čovek zna da mu nije dobro, primećuje da se nešto u njegovom životu ponavlja ili da više ne uspeva da se nosi sa onim što ga opterećuje, a ipak ne traži pomoć.
Možda mesecima razmišlja o tome da ode na psihoterapiju, gleda sajtove terapeuta, čita iskustva drugih ljudi, čak pronađe osobu kojoj bi mogao da se obrati. A onda ne pošalje poruku. Ili napiše poruku, pa je obriše.
Zašto je toliko teško napraviti taj prvi korak?
Razlozi su različiti. Nekada je u pitanju strah od osude, nekada osećaj da „nije dovoljno loše“ da bi se tražila pomoć. Nekome je teško da govori o sebi, neko je navikao da sve rešava sam, a neko se plaši šta bi mogao da otkrije o sebi kada počne iskreno da razgovara sa psihoterapeutom.
Zato odluka da se potraži pomoć nije uvek jednostavna, čak ni onda kada osoba jasno oseća da bi joj razgovor značio.
Zašto nam je teško da tražimo pomoć?
Traženje pomoći nije samo praktična odluka. Ono često dodiruje naš odnos prema sebi, drugim ljudima, ranjivosti i sopstvenim potrebama.
Ako smo tokom života naučili da budemo jaki, samostalni i da ne opterećujemo druge svojim problemima, sasvim je moguće da će nam upravo traženje pomoći biti neprijatno.
Neko može pomisliti:
- „Trebalo bi da mogu sam.“
- „Drugi imaju mnogo veće probleme.“
- „Proći će samo od sebe.“
- „Ne znam ni šta bih pričao sa terapeutom.“
- „Šta ako me bude osuđivao?“
- „Šta ako ispadne da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu?“
- „Mogu još malo da izdržim.“
Ove misli ne znače nužno da osoba ne želi promenu. Ponekad upravo suprotno – znače da je promena važna, ali da istovremeno postoji strah od onoga što ona donosi.
„Mogu sam“ - kada samostalnost postane teret
Samostalnost je vredna osobina. Problem nastaje kada se pretvori u uverenje da pomoć nikada ne bi trebalo da nam bude potrebna. Neki ljudi su navikli da budu oni koji drže stvari pod kontrolom. Brinu o porodici, rešavaju probleme, rade i kada su iscrpljeni, pomažu drugima i retko pokazuju da je njima teško.
Zbog toga ideja da sada neko drugi treba da pomogne njima može izazvati nelagodu. Tražiti pomoć tada može delovati kao odustajanje od sopstvene snage. Ali pomoć i nemoć nisu isto. Čovek može biti sposoban, odgovoran i samostalan, a ipak prolaziti kroz period u kojem mu je potrebna podrška. Psihoterapija ne mora da znači da osoba ne može sama. Može značiti da više ne želi da kroz određeni problem prolazi potpuno sama.
„Nije mi dovoljno loše da bih išao na psihoterapiju“
Ovo je jedna od čestih dilema.
Ljudi ponekad porede svoje teškoće sa tuđima i zaključuju da nemaju „dovoljno dobar razlog“ da potraže pomoć.
Ako neko funkcioniše na poslu, brine o deci, održava odnose i spolja deluje dobro, može zaključiti da nema pravo da kaže da mu je teško.
Ali psihološka patnja ne mora uvek biti vidljiva spolja.
Ne mora postojati dramatičan događaj da bi razgovor sa stručnom osobom imao smisla. Neko može doći zbog dugotrajnog nezadovoljstva, teškoća u odnosima, anksioznosti, iscrpljenosti, problema sa samopouzdanjem ili osećaja da se stalno vraća na iste obrasce.
Pitanje nije samo: „Da li je dovoljno loše?“
Korisnije pitanje može biti: „Da li mi ovo što trenutno živim otežava život i da li želim da razumem šta se događa?“
Strah od osude
Jedna od najvećih prepreka može biti strah od toga kako ćemo biti viđeni kada pokažemo ono što inače skrivamo. Ljudi često imaju različite predstave o tome šta bi psihoterapeut mogao pomisliti:
„Videće koliko sam nesiguran.“
„Pomislće da preterujem.“
„Shvatiće da nisam onakav kakvim se predstavljam drugima.“
„Reći će mi da sam ja kriv.“
„Proceniće me.“
U psihoterapijskom odnosu, međutim, upravo prostor za otvoren razgovor predstavlja jedan od važnih elemenata rada. Cilj nije da osoba ostavi utisak da je sve u redu, već da može da govori o onome što joj je važno – uključujući i ono čega se stidi, čega se plaši ili što ne razume kod sebe.
Zbog toga prvi razgovor ne mora da bude savršeno formulisan.
Ne morate unapred znati šta ćete reći.
„Ne znam o čemu bih pričao sa psihoterapeutom“
Ovo je vrlo razumljiva briga.
Neko može imati osećaj da bi trebalo da dođe sa jasno definisanim problemom, objašnjenjem uzroka i konkretnim ciljem.
U stvarnosti, mnogi ljudi ne dolaze sa potpuno jasnom slikom onoga što im se događa.
Dovoljno je reći:
„Ne znam tačno šta mi je, ali već neko vreme osećam da nisam dobro.“
Ili:
„Imam utisak da stalno ponavljam iste stvari u odnosima.“
Ili:
„Sve funkcioniše, ali ja se ne osećam dobro.“
Ili čak:
„Ne znam odakle da počnem.“
Upravo se kroz razgovor može postepeno razjasniti šta je trenutno najvažnije.
Strah od onoga što ćemo otkriti o sebi
Ponekad nije najstrašnija sama psihoterapija, već mogućnost da ćemo tokom nje naići na nešto što dugo pokušavamo da ne vidimo.
Možda ćemo razumeti zašto stalno ulazimo u slične odnose. Zašto nam je teško da kažemo „ne“. Zašto kritiku doživljavamo toliko bolno. Zašto osećamo krivicu kada postavimo granicu. Zašto stalno moramo da budemo jaki.
Takvo razumevanje može biti značajno, ali nije uvek prijatno.
Psihoterapija nije proces u kojem se sve neprijatne emocije uklanjaju što je brže moguće. Razumevanje sebe ponekad podrazumeva susret sa osećanjima koja su dugo bila potisnuta, zanemarena ili teško dostupna.
Zato je važno da psihoterapijski proces bude dovoljno siguran i postepen.
Kada je teško pokazati ranjivost
Za neke ljude najveći problem nije odlazak na psihoterapiju, već sama pomisao da treba da sede preko puta nepoznate osobe i govore o sebi.
Ako ste navikli da kontrolišete šta drugi znaju o vama, otvoren razgovor može biti vrlo neobičan.
Ranjivost se često pogrešno poistovećuje sa slabošću. Međutim, mogućnost da prepoznamo šta nam se događa i da to podelimo sa drugom osobom može biti oblik emocionalne zrelosti.
Ne morate biti potpuno opušteni da biste započeli psihoterapiju.
Možete biti nesigurni, rezervisani, uplašeni ili čak skeptični.
I to je nešto o čemu se može razgovarati.
Zašto ljudi odlažu psihoterapiju?
Odlaganje je često pokušaj da se neprijatnost smanji kratkoročno.
Ako pomislim da treba da zakažem razgovor, mogu da osetim nelagodu. Ako odložim poziv ili poruku, ta nelagoda privremeno nestaje.
Tako nastaje krug:
nešto me muči → pomislim da bih mogao da potražim pomoć → osetim strah ili nelagodu → odložim → trenutno mi bude lakše → problem ostaje.
Vremenom osoba može da se navikne na odlaganje i da počne da veruje da „nije pravi trenutak“.
A pravi trenutak se stalno pomera.
Naravno, nije svako odlaganje znak da osoba treba da ide na psihoterapiju. Ponekad je potrebno vreme da se donese odluka. Važno je samo prepoznati kada odlaganje više nije promišljena odluka, već način da se izbegne nešto što nam je važno.
Kako izgleda prvi korak ka psihoterapiji?
Prvi korak ne mora odmah biti zakazivanje dugoročnog procesa.
Može početi informisanjem, kratkim razgovorom ili upoznavanjem sa načinom rada terapeuta.
Važno je da osoba ima priliku da proceni da li joj određeni terapeut odgovara i da li se oseća dovoljno sigurno da započne razgovor. Ne postoji jedan psihoterapeut koji odgovara svima. Psihoterapijski pravci se razlikuju, kao i stilovi terapeuta, a važan je i osećaj odnosa koji se između klijenta i terapeuta razvija.
Zato je sasvim legitimno imati pitanja.
Možete pitati kako psihoterapija izgleda, koliko traje susret, da li se radi uživo ili online, šta se dešava na prvom razgovoru i kako terapeut pristupa temi zbog koje dolazite.
Šta možete očekivati od psihoterapije?
Psihoterapija nije davanje gotovih odgovora na pitanje kako treba da živite.
Ona može biti prostor za istraživanje sopstvenih iskustava, emocija, potreba, odnosa i obrazaca ponašanja.
U zavisnosti od razloga zbog kog osoba dolazi, teme mogu biti različite: anksioznost, stres, tuga i gubitak, promene u životu, teškoće u odnosima, samopouzdanje, granice, osećaj krivice, unutrašnji konflikti ili osećaj da se osoba „zaglavila“.
Važno je i da psihoterapija nije instant rešenje. Promena se obično ne dešava samo zato što smo nešto razumeli jednom. Potrebno je vreme da se nova uverenja, načini doživljavanja i ponašanja postepeno istraže i integrišu.
Kako znati da je vreme da potražite pomoć?
Ne postoji univerzalna granica nakon koje neko „mora“ da ide na psihoterapiju.
Možete razmisliti o razgovoru sa stručnom osobom ako primećujete da:
- određeni problem traje duže nego što biste očekivali;
- teškoće počinju da utiču na posao, odnose ili svakodnevno funkcionisanje;
- stalno ponavljate obrasce koje želite da promenite;
- osećate da sami više ne uspevate da sagledate situaciju iz druge perspektive;
- emocije su intenzivne ili dugotrajne i teško ih razumete;
- prolazite kroz veliku životnu promenu ili gubitak;
- imate potrebu da bolje razumete sebe, čak i kada ne postoji jedan jasno definisan problem.
Psihoterapija nije rezervisana samo za trenutke kada je čovek na granici svojih mogućnosti.
Može biti korisna i kada želimo da bolje razumemo sebe i kvalitetnije prođemo kroz određenu životnu fazu.
Tražiti pomoć ne znači odustati od sebe
Možda je upravo ovo najvažnije.
Ponekad smo spremni da drugoj osobi ponudimo razumevanje koje sebi ne bismo ponudili.
Kada prijatelj prolazi kroz težak period, verovatno ne bismo rekli: „Moraš sam da rešiš ovo.“ Pre bismo pitali kako možemo da pomognemo.
Prema sebi često imamo drugačije kriterijume.
Tražiti pomoć ne znači da smo izgubili kontrolu nad svojim životom. Ne znači ni da smo manje sposobni, manje snažni ili manje odgovorni.
Može značiti da smo primetili da nam je nešto važno.
A prvi korak ne mora biti veliki.
Ponekad je dovoljno priznati sebi: „Ne želim više da se pravim da mi ovo ne predstavlja problem.“
Od tog trenutka razgovor postaje moguć.
Najčešća pitanja o traženju psihoterapijske pomoći
Da li moram da imam ozbiljan problem da bih išao na psihoterapiju?
Ne. Ljudi dolaze iz različitih razloga. Psihoterapija može biti prostor za rad na konkretnim teškoćama, ali i za bolje razumevanje sebe, odnosa i životnih promena.
Šta ako ne znam šta da kažem na prvom susretu?
To je sasvim u redu. Ne morate imati pripremljen govor niti savršeno objašnjenje problema. Dovoljno je da kažete šta vas je navelo da razmišljate o psihoterapiji.
Da li je normalno da me je strah da krenem na psihoterapiju?
Da. Razgovor o ličnim temama sa nepoznatom osobom može izazvati nelagodu, posebno ako niste navikli da govorite o svojim emocijama i potrebama.
Koliko traje psihoterapija?
Ne postoji jedno pravilo. Trajanje zavisi od razloga zbog kog osoba dolazi, ciljeva terapije, načina rada i toka samog procesa.
Da li mogu da odustanem ako mi terapeut ne odgovara?
Da. Odnos sa terapeutom je važan deo psihoterapijskog rada i sasvim je legitimno razgovarati o tome ako osećate da određeni pristup ili odnos nije ono što vam je potrebno.
Da li psihoterapeut daje savete?
Zavisi od pristupa i načina rada terapeuta. Psihoterapija se, međutim, ne zasniva samo na dobijanju saveta. Važan deo procesa je da osoba bolje razume sebe, svoje potrebe, izbore i obrasce.
Da li moram da čekam da mi bude baš loše da bih potražio pomoć?
Ne. Ako primećujete da vas nešto duže vreme opterećuje ili da želite da razumete i promenite određene obrasce, to može biti dovoljan razlog da se informišete o psihoterapiji.
Kako da znam da li je psihoterapija pravi izbor za mene?
To se može razjasniti kroz razgovor sa stručnom osobom. Ne morate unapred biti potpuno sigurni. Prvi razgovor može biti prilika da objasnite zbog čega razmišljate o pomoći i vidite da li vam takav vid podrške odgovara.
Ako je prvi korak upravo ono što vas najviše plaši
Ako prepoznajete sebe u ovom tekstu, možda vam nije potreban još jedan razlog da „morate“ da potražite pomoć. Možda vam je potrebna dozvola da ne morate sve da rešite sami.
Psihoterapija može biti prostor u kojem ne morate da imate spremne odgovore, da budete jaki sve vreme ili da unapred znate šta tačno želite da promenite.
Ako želite da razgovarate o onome što vam se trenutno događa, možete zakazati uvodni razgovor i zajedno proceniti da li je psihoterapijski rad ono što vam je potrebno.
Traženje pomoći ne mora da bude velika odluka za ceo život. Može biti samo prvi razgovor.
