Životne krize obično ne dolaze onda kada smo za njih spremni. Mogu nastati posle velikog gubitka, raskida, promene posla, bolesti, rođenja deteta ili odlaska dece iz kuće, ali i u periodima kada se spolja čini da je sve u redu. Ponekad tek tada postane jasno da način na koji smo do tada živeli više ne odgovara onome što nam je potrebno.
Gubitak bliske osobe može promeniti način na koji doživljavamo sebe, druge ljude i svet oko sebe. Tuga može doći u talasima: jednog dana možemo imati utisak da polako počinjemo da funkcionišemo, a već sledećeg nas neki miris, pesma, datum ili sasvim običan trenutak ponovo preplavi.
Postoje trenuci kada čovek zna da mu nije dobro, primećuje da se nešto u njegovom životu ponavlja ili da više ne uspeva da se nosi sa onim što ga opterećuje a ipak ne traži pomoć. A onda ne pošalje poruku. Ili napiše poruku, pa je obriše. Zašto je toliko teško napraviti taj prvi korak?
Anksioznost ume da bude toliko neprijatna da je prirodno poželimo da je se što pre rešimo. Srce ubrza, stomak se stegne, misli počnu da se vrte, telo je napeto, a pažnja stalno traži ono što bi moglo da pođe po zlu. Ponekad ni sami ne razumemo zašto se osećamo tako kada, spolja gledano, „nema razloga“.
Granice u bliskim odnosima često su mnogo teže nego što zvuče. Lako je reći da treba „postaviti granicu“, ali šta kada se plašimo da ćemo povrediti blisku osobu? Šta kada nakon jednog „ne“ osećamo krivicu, preispitujemo svoju odluku ili zamišljamo da će se odnos promeniti?
Psihoterapija predstavlja susrete i razgovore „jedan na jedan” između klijenta i psihoterapeuta
