Kako izgleda proces tuge nakon gubitka
Gubitak bliske osobe može promeniti način na koji doživljavamo sebe, druge ljude i svet oko sebe. Tuga može doći u talasima: jednog dana možemo imati utisak da polako počinjemo da funkcionišemo, a već sledećeg nas neki miris, pesma, datum ili sasvim običan trenutak ponovo preplavi.
Zato se ljudi često pitaju: Koje su faze žalovanja? Koliko dugo treba da traje tuga? Da li je normalno da se osećam dobro, pa zatim ponovo veoma loše?
Važno je znati da žalovanje nije proces koji kod svih ljudi izgleda isto. Iako se često govori o pet faza žalovanja – poricanju, ljutnji, pregovaranju, depresivnom raspoloženju i prihvatanju – savremeno razumevanje žalovanja ne posmatra ih kao obavezne, jasno odvojene korake kroz koje svaka osoba mora da prođe. Američko psihološko udruženje upravo upozorava da većina ljudi ne prolazi kroz faze kao kroz progresivan niz. (American Psychological Association)
Žalovanje je ličan proces prilagođavanja životu nakon gubitka. Nekada znači plakati, nekada ćutati, nekada biti ljut, a nekada sasvim neočekivano osetiti radost ili mir.
Šta je žalovanje?
Žalovanje je prirodan odgovor na značajan gubitak. Najčešće ga povezujemo sa smrću bliske osobe, ali se tuga može javiti i nakon drugih velikih gubitaka: raskida važnog odnosa, gubitka životne uloge, doma, zdravlja, očekivane budućnosti ili nečega što je za osobu imalo duboko lično značenje.
Nisu svi gubici isti, niti će ista osoba na različite gubitke reagovati na isti način.
Žalovanje može obuhvatiti veoma različita iskustva:
- intenzivnu tugu i plač
- čežnju za osobom ili onim što je izgubljeno
- ljutnju
- krivicu ili preispitivanje odluka
- osećaj praznine ili utrnulosti
- teškoće sa koncentracijom
- promene sna i apetita
- umor i telesnu napetost
- povlačenje od drugih ljudi
- potrebu da stalno govorimo o gubitku ili, suprotno tome, da izbegavamo sve što nas na njega podseća
- strah od budućnosti i pitanje kako nastaviti život bez onoga što smo izgubili.
Žalovanje, dakle, nije samo emocija. Ono može zahvatiti telo, mišljenje, odnose, svakodnevno funkcionisanje i naš doživljaj smisla. (American Psychological Association)
Žalovanje nije pravolinijski proces
Jedna od najčešćih zabluda jeste da bi žalovanje trebalo da izgleda kao put od tačke A do tačke B.
U stvarnosti, emocije često dolaze u talasima.
Može se dogoditi da osoba nekoliko nedelja funkcioniše relativno dobro, a zatim je godišnjica, fotografija ili miris parfema iznenada vrate u snažnu tugu.
To ne znači da se „vratila na početak“.
Savremeni izvori opisuju žalovanje kao proces koji može uključivati kretanje napred i nazad između različitih emocionalnih stanja, a ne kao niz uredno poređanih faza. (American Psychological Association)
Zato pitanje „U kojoj sam fazi žalovanja?“ ponekad može biti manje korisno od pitanja:
„Šta mi se sada događa i šta mi je potrebno da bih ovo mogao/la da podnesem?“
Koje su faze žalovanja?
Najpoznatiji model govori o pet faza:
- poricanje
- ljutnja
- pregovaranje
- depresivno raspoloženje
- prihvatanje
Ovaj model povezuje se sa psihijatrijom i radom Elisabeth Kübler-Ross, koja je pet faza prvobitno opisivala u kontekstu ljudi koji se suočavaju sa sopstvenim umiranjem. Model je kasnije široko primenjen na iskustvo osoba koje su izgubile nekoga. (Cleveland Clinic)
Zbog toga je važno napraviti jednu značajnu razliku: faze žalovanja nisu univerzalni redosled kroz koji svaka osoba mora da prođe.
Možemo doživeti nekoliko tih iskustava istovremeno. Možemo neku fazu preskočiti. Možemo se nakon perioda prividnog mira ponovo vratiti snažnoj tuzi ili ljutnji. Jedan dan možemo biti funkcionalni, a sledećeg imati osećaj kao da se gubitak upravo dogodio.
1. Poricanje i neverica
Nakon gubitka može postojati osećaj da se ono što se dogodilo jednostavno ne može razumeti ili prihvatiti.
„Ne mogu da verujem da se ovo stvarno dogodilo.“
Kod nekih ljudi to izgleda kao emocionalna utrnulost. Osoba može delovati iznenađujuće pribrano, obavljati svakodnevne obaveze i tek kasnije početi da oseća punu težinu gubitka.
To ne znači da joj nije stalo.
Psihički sistem ponekad ne može odjednom da obradi celokupnu stvarnost gubitka. Neverica može biti deo ranog suočavanja sa onim što se dogodilo.
2. Ljutnja
Tuga nije uvek tiha.
Može se pojaviti ljutnja na život, okolnosti, lekare, druge ljude, osobu koja je umrla, Boga – ili na sebe.
Ponekad iza pitanja „Zašto se ovo dogodilo?“ stoji upravo ova dimenzija žalovanja.
Ljutnja može biti posebno teška kada osoba ima utisak da „ne bi smela“ da je oseća. Međutim, različite emocije mogu postojati istovremeno. Ljubav prema nekome i ljutnja zbog njegovog odlaska nisu međusobno isključive.
3. Pregovaranje i „šta bi bilo kad bi bilo“
Ova faza se često povezuje sa mislima poput:
„Da sam samo ranije reagovao/la…“
„Šta bi bilo da smo uradili drugačije?“
„Da sam otišao/la kod drugog lekara…“
„Možda je ipak moglo da bude drugačije.“
Ovakve misli mogu biti pokušaj da um pronađe uzrok, objašnjenje ili osećaj kontrole u situaciji u kojoj je kontrola izgubljena.
Posebno nakon iznenadne ili traumatične smrti, čovek može iznova rekonstruisati događaje i tražiti trenutak u kojem je nešto moglo biti drugačije.
Važno je, međutim, razlikovati preispitivanje od stvarne odgovornosti. Sama činjenica da danas možemo zamisliti drugačiji scenario ne znači da smo tada mogli predvideti ili kontrolisati ishod.
4. Duboka tuga i povlačenje
U nekom trenutku može postati posebno vidljivo koliko je život promenjen.
Nedostaje osoba. Nedostaju zajedničke navike. Prazno je mesto za stolom. Nema kome da se pošalje poruka. Budućnost više ne izgleda onako kako je zamišljena.
Tuga može biti praćena umorom, nesanicom, gubitkom apetita, teškoćama sa koncentracijom i smanjenom motivacijom. (American Psychological Association)
Važno je ne poistovećivati automatski žalovanje sa depresivnim poremećajem. Tuga nakon gubitka sama po sebi nije znak mentalnog poremećaja.
Istovremeno, ako je patnja veoma intenzivna, traje dugo i ozbiljno ometa svakodnevni život, korisno je potražiti stručnu procenu.
5. Prihvatanje
Prihvatanje ne znači da nam više nije teško.
Ne znači ni da smo „preboleli“ osobu, niti da smo zaboravili ono što se dogodilo.
Pre bi se moglo govoriti o tome da postepeno počinjemo da živimo sa činjenicom da se gubitak dogodio i da tražimo način da nastavimo svoj život u promenjenim okolnostima.
Čovek može ponovo da se raduje, planira, voli, radi i smeje se, a da istovremeno i dalje oseća ljubav i tugu zbog onoga što je izgubio.
To nije izdaja osobe ili odnosa koji je postojao.
Žalovanje nije pravolinijski proces
Jedna od najčešćih zabluda jeste da bi žalovanje trebalo da izgleda kao put od tačke A do tačke B.
U stvarnosti, emocije često dolaze u talasima.
Može se dogoditi da osoba nekoliko nedelja funkcioniše relativno dobro, a zatim je godišnjica, fotografija ili miris parfema iznenada vrate u snažnu tugu.
To ne znači da se „vratila na početak“.
Savremeni izvori opisuju žalovanje kao proces koji može uključivati kretanje napred i nazad između različitih emocionalnih stanja, a ne kao niz uredno poređanih faza. (American Psychological Association)
Zato pitanje „U kojoj sam fazi žalovanja?“ ponekad može biti manje korisno od pitanja:
„Šta mi se sada događa i šta mi je potrebno da bih ovo mogao/la da podnesem?“
Koliko traje žalovanje?
Ne postoji univerzalni rok za žalovanje.
Neko će relativno brzo početi da se vraća svakodnevnim aktivnostima, dok će drugoj osobi biti potrebno mnogo više vremena. Na proces utiču priroda gubitka, odnos sa osobom koju smo izgubili, način na koji se gubitak dogodio, prethodna iskustva, podrška okoline, lične okolnosti i brojni drugi faktori.
Važno je i to da smanjenje intenziteta tuge ne znači nužno prestanak tuge.
Često se menja njen oblik. Ono što je u početku bilo neprekidno i preplavljujuće može vremenom postati nešto što se javlja u određenim trenucima – oko rođendana, godišnjice, praznika ili drugih važnih datuma.
Kada žalovanje postaje razlog za stručnu podršku?
Većina ljudi se vremenom prilagođava gubitku, naročito kada ima podršku bliskih ljudi i dovoljno prostora da tuguje na svoj način. (American Psychological Association)
Ipak, postoje situacije kada psihoterapijska podrška može biti posebno značajna.
Na primer, ako osoba:
- ima osećaj da ne može da nastavi život ni nakon dužeg vremena
- ne uspeva da se vrati osnovnim svakodnevnim obavezama
- oseća snažnu i trajnu čežnju ili preokupiranost osobom koja je umrla
- gotovo potpuno izbegava sve što je povezano sa gubitkom
- oseća da je izgubila deo svog identiteta
- doživljava izraženu izolaciju i usamljenost
- ima intenzivnu krivicu, bes ili očaj koji je teško podneti
- oseća da život više nema smisla.
U DSM-5-TR postoji dijagnoza produženog poremećaja žalovanja. Kod odraslih se razmatra kada intenzivni simptomi žalovanja traju najmanje 12 meseci nakon smrti bliske osobe, uz značajnu patnju ili narušavanje funkcionisanja, pri čemu se uzimaju u obzir i kulturne, društvene i religijske okolnosti. (American Psychiatric Association)
To ne znači da osoba kojoj je teško godinu dana ili duže automatski ima poremećaj. Dijagnoza zahteva stručnu procenu.
Kako psihoterapija može pomoći u žalovanju?
Psihoterapija ne služi tome da izbriše tugu ili da osobu „natera da preboli“.
Prostor psihoterapije može biti mesto na kojem osoba ne mora da požuruje sopstveni proces.
U razgovoru sa psihoterapeutom moguće je, između ostalog:
- dati prostor emocijama koje je teško pokazati drugima
- govoriti o odnosu sa osobom koju smo izgubili
- istražiti osećaj krivice, ljutnje ili bespomoćnosti
- razumeti šta se promenilo u doživljaju sebe i budućnosti
- pronaći način da se sačuva ono što je bilo vredno u odnosu, a da se istovremeno nastavi život
- obraditi traumatične okolnosti gubitka kada su one deo iskustva
- postepeno ponovo uspostavljati kontakt sa sopstvenim potrebama, odnosima i životom.
Ponekad je najvažnije upravo to da osoba ne mora da objašnjava zašto joj je teško. Neko može imati podršku porodice i prijatelja, a ipak osećati da određene delove svog iskustva ne može ili ne želi da podeli sa njima.
Psihoterapija može ponuditi drugačiju vrstu prostora – dovoljno sigurnog da se u njemu govori i o onome što je teško izgovoriti.
Šta možete učiniti kada tugujete?
Ne postoji univerzalna formula za žalovanje, ali neke stvari mogu pomoći:
Dajte sebi pravo na različite emocije.
Tuga, ljutnja, olakšanje, krivica, pa čak i smeh mogu se pojaviti u istom procesu. Emocija koju osećate ne mora da bude „ispravna“ ili „pogrešna“.
Nemojte meriti svoj oporavak tuđim vremenom.
Tuđe žalovanje nije merilo za vaše.
Održavajte osnovnu brigu o sebi.
San, hrana, kretanje i kontakt sa ljudima mogu biti jednostavne, ali važne tačke oslonca.
Ne izbegavajte svaku uspomenu.
Za neke ljude razgovor, fotografije, rituali, molitva ili drugi načini sećanja mogu biti važan deo odnosa prema gubitku.
Prihvatite podršku.
Ne morate kroz svaki deo žalovanja prolaziti sami.
I možda najvažnije: ne morate da prestanete da volite nekoga da biste nastavili da živite.
Žalovanje ne znači zaboravljanje
Jedan od najtežih delova gubitka jeste shvatanje da život mora da se nastavi iako osoba, odnos ili budućnost koju smo poznavali više nisu isti.
Vremenom cilj nije nužno da se vratimo na ono što smo bili pre gubitka.
Ponekad je proces žalovanja upravo u tome da pronađemo način da napravimo mesto za gubitak u svom životu – da ono što smo izgubili ostane deo naše priče, dok istovremeno stvaramo prostor za ono što još postoji i ono što tek dolazi.
Žalovanje zato nije jednostavno put od tuge ka tome da nam više nije stalo.
Pre je proces učenja kako da živimo sa činjenicom da nam je bilo stalo – i da nam je i dalje stalo – dok se naš život menja.
