Anksioznost nije neprijatelj. Šta nam ona zapravo govori?
Anksioznost ume da bude toliko neprijatna da je prirodno poželimo da je se što pre rešimo. Srce ubrza, stomak se stegne, misli počnu da se vrte, telo je napeto, a pažnja stalno traži ono što bi moglo da pođe po zlu. Ponekad ni sami ne razumemo zašto se osećamo tako kada, spolja gledano, „nema razloga“.
Zato anksioznost često doživljavamo kao neprijatelja.
Ali šta ako ona nije nešto što treba odmah utišati, već signal koji pokušava da nam kaže da se nešto važno događa?
To ne znači da je svaka anksioznost korisna niti da treba da trpimo njene simptome. Kada postane intenzivna, učestala ili počne da ograničava svakodnevni život, važno je potražiti podršku. Ipak, razumevanje onoga što stoji iza nje može biti prvi korak ka drugačijem odnosu prema sopstvenim osećanjima.
Šta je zapravo anksioznost?
Anksioznost je složena emocionalna i telesna reakcija koja se javlja kada procenjujemo da postoji pretnja, neizvesnost ili nešto sa čim možda nećemo moći da se izborimo.
Ona ima zaštitnu funkciju. Naš nervni sistem je sposoban da prepozna opasnost i pripremi telo za reakciju. Problem nastaje kada se taj alarm uključuje prečesto, preintenzivno ili u situacijama koje objektivno nisu opasne.
Zato nije korisno posmatrati anksioznost samo kao „lošu emociju“.
Ona može biti informacija.
Ponekad govori: „Nešto mi je važno.“
Ponekad: „Ne znam šta će se dogoditi i teško mi je da podnesem neizvesnost.“
Ponekad: „Predugo sam pod pritiskom.“
A nekada: „Postoji nešto sa čim još nisam uspeo da se suočim.“
Važno je, međutim, napraviti razliku između onoga što anksioznost signalizira i onoga što ona zaključuje. Osećaj opasnosti nije automatski dokaz da opasnost zaista postoji.
Kako se anksioznost prepoznaje?
Anksioznost se ne pojavljuje samo kroz misli. Ona može zahvatiti čitavog čoveka – telo, emocije, ponašanje i način na koji razmišljamo.
Može se javiti kao:
- ubrzano lupanje srca
- stezanje u grudima ili knedla u grlu
- napetost u mišićima
- nemir i potreba da stalno nešto radimo
- teškoće sa spavanjem
- osećaj da ne možemo da se opustimo
- mučnina ili nelagodnost u stomaku
- vrtoglavica ili osećaj slabosti
- ubrzano ili plitko disanje
- teškoće sa koncentracijom
- stalno razmišljanje o mogućim problemima
- potreba da proveravamo, predviđamo i kontrolišemo
- izbegavanje situacija koje izazivaju nelagodu.
Kod nekoga će dominantno biti prisutne telesne reakcije, kod nekoga brige i misli, a kod nekoga izbegavanje.
Zbog toga dve osobe mogu obe reći „imam anksioznost“, a da njihovo iskustvo bude veoma različito.
Anksiozne misli često pokušavaju da nas zaštite
Jedna od karakteristika anksioznosti jeste sklonost ka predviđanju mogućih problema.
„Šta ako se nešto dogodi?“
„Šta ako pogrešim?“
„Šta ako me odbiju?“
„Šta ako izgubim kontrolu?“
„Šta ako se razbolim?“
„Šta ako ne budem dovoljno dobar?“
Na prvi pogled, ovakvo razmišljanje može izgledati kao pokušaj da pronađemo rešenje. I ponekad zaista jeste.
Ako unapred predvidimo sve moguće scenarije, možda ćemo uspeti da sprečimo nešto loše.
Ali postoji granica nakon koje razmišljanje više ne pomaže rešavanju problema, već održava osećaj opasnosti.
Tada um neprestano traži još jednu mogućnost, još jedan dokaz, još jednu proveru i još jedno uveravanje.
Paradoks je u tome što pokušaj da steknemo potpunu sigurnost može još više povećati nesigurnost.
Šta nam anksioznost može govoriti?
Ne postoji jedno univerzalno značenje anksioznosti. Zato nije korisno svaku anksioznost tumačiti na isti način.
Ipak, ponekad ona može ukazivati na nekoliko važnih područja.
„Previše toga nosim.“
Dugotrajan stres, previše obaveza i nedostatak odmora mogu držati organizam u stanju stalne pripravnosti.
Tada anksioznost možda nije poruka da sa nama „nešto nije u redu“, već znak da smo dugo funkcionisali preko svojih kapaciteta.
„Nešto mi je važno.“
Anksioznost se često pojavljuje upravo tamo gde nam je mnogo stalo.
Možemo biti zabrinuti zbog odnosa zato što nam je odnos važan. Možemo osećati strah zbog poslovne odluke zato što nam je važno kako će naš život izgledati. Možemo biti napeti pred promenu zato što napuštamo nešto poznato.
U tom smislu, anksioznost ponekad otkriva naše vrednosti.
„Teško mi je da podnesem neizvesnost.“
Neke životne situacije jednostavno ne možemo kontrolisati.
Ne možemo u potpunosti znati šta druga osoba misli. Ne možemo garantovati da ćemo doneti savršenu odluku. Ne možemo unapred znati kako će se završiti svaki važan događaj.
Kada nam je neizvesnost posebno teška, potreba za kontrolom može postati veoma snažna.
Tada pitanje možda nije samo: „Kako da prestanem da budem anksiozan?“
Možda je važnije pitanje: „Šta mi je toliko teško u tome da ne znam?“
„Postoji nešto što izbegavam.“
Izbegavanje kratkoročno može doneti olakšanje. Ako ne odemo na mesto koje nas plaši, ne moramo da osetimo strah. Ako odložimo težak razgovor, trenutno osećamo manje napetosti.
Ali ono što nas kratkoročno smiruje dugoročno može održavati anksioznost.
Zato je važno razumeti ne samo čega se plašimo, već i šta radimo kada se uplašimo.
Anksioznost i potreba za kontrolom
Mnogi ljudi koji pate od anksioznosti pokušavaju da povećaju kontrolu nad svojim životom.
Planiraju unapred. Proveravaju. Analiziraju razgovore. Traže potvrdu od drugih. Razmišljaju o svim mogućim scenarijima. Pokušavaju da budu spremni za sve.
Problem je što život ne može biti potpuno kontrolisan.
Što više pokušavamo da uklonimo svaku mogućnost greške, odbacivanja, gubitka ili neprijatnosti, to više pažnje moramo posvetiti upravo tim mogućnostima.
Zato rad sa anksioznošću nije uvek pokušaj da se dostigne stanje u kojem više nikada ne osećamo strah.
Ponekad je cilj da razvijemo veću sposobnost da budemo sa neizvesnošću, neprijatnošću i sopstvenim emocijama – bez toga da one automatski upravljaju našim ponašanjem.
Kada anksioznost počinje da predstavlja problem?
Anksioznost sama po sebi nije znak da sa osobom nešto nije u redu.
Svi je povremeno osećamo.
Važnije pitanje je koliko je intenzivna, koliko traje i šta zbog nje počinjemo da menjamo u svom životu.
Na primer, korisno je zastati i obratiti pažnju ako zbog straha počinjemo da:
- izbegavamo ljude, mesta ili situacije
- odlažemo važne odluke
- stalno tražimo uveravanje drugih
- proveravamo iste stvari iznova
- teško spavamo
- ne možemo da se koncentrišemo
- osećamo stalnu napetost
- ograničavamo život kako bismo izbegli neprijatne osećaje.
Posebno je važno potražiti stručnu procenu ako su simptomi intenzivni, novi, nagli ili značajno utiču na svakodnevno funkcionisanje. Telesne simptome ne treba automatski pripisivati anksioznosti – ponekad je potrebno proveriti i moguće fizičke uzroke.
Šta možemo da uradimo kada osetimo anksioznost?
Prvi korak ne mora biti pokušaj da je odmah uklonimo.
Možemo pokušati da je upoznamo.
Umesto:
„Kako da prestane ovo osećanje?“
možemo se zapitati:
- Šta se upravo dogodilo?
- Čega se plašim?
- Šta očekujem da bi moglo da se dogodi?
- Šta mi je u ovoj situaciji važno?
- Da li pokušavam da kontrolišem nešto što zapravo ne mogu da kontrolišem?
- Šta radim kada osetim anksioznost?
- Da li mi to kratkoročno pomaže, ali dugoročno sužava život?
Ponekad već ovakvo usporavanje pravi prostor između nas i automatske reakcije.
Naravno, postoje i konkretni načini regulacije – usporavanje disanja, kretanje, kvalitetan san, redovna fizička aktivnost, smanjenje prekomernog unosa kofeina i razvijanje zdravijih obrazaca suočavanja. Međutim, tehnika sama po sebi ne mora rešiti problem ako se iza anksioznosti nalazi dublji obrazac koji se ponavlja.
Kako psihoterapija može pomoći kod anksioznosti?
Psihoterapija ne mora biti mesto na kojem učimo kako da „ugasimo“ svaku neprijatnu emociju.
Može biti prostor u kojem zajedno istražujemo šta se događa kada se anksioznost pojavi.
Šta je pokreće? Kako je prepoznajemo? Kako razgovaramo sa sobom? Šta pokušavamo da izbegnemo? Kakve odnose imamo prema sopstvenim potrebama, granicama, greškama i neizvesnosti?
U psihoterapijskom radu pažnja se može usmeriti i na ono što se događa ovde i sada – kako osoba doživljava sebe, druge i određenu situaciju, šta oseća u telu, šta joj je potrebno i na koji način pokušava da se zaštiti.
Cilj nije da osoba nikada više ne oseti anksioznost.
Važnije može biti da je bolje razume, da ima više izbora u tome kako će na nju odgovoriti i da njen život više ne bude organizovan oko izbegavanja svega što bi moglo da izazove strah.
Anksioznost ne mora nestati da bismo počeli drugačije da živimo
Jedna od važnih promena može nastati kada prestanemo da posmatramo anksioznost isključivo kao neprijatelja.
Ona jeste neprijatna. Ponekad je iscrpljujuća. Ponekad može ozbiljno ograničiti život.
Ali iza nje često postoji čovek koji pokušava da se zaštiti.
Možda od gubitka.
Možda od odbacivanja.
Možda od greške.
Možda od neizvesnosti.
Možda od osećaja da neće moći da izdrži ono što dolazi.
Zato pitanje ne mora uvek biti samo:
„Kako da se rešim anksioznosti?“
Može biti i:
„Šta pokušava da zaštiti u meni?“
To pitanje ne rešava anksioznost samo po sebi. Ali može otvoriti prostor za nešto važnije – bolje razumevanje sebe.
